Kosa je bila je simbol kulture, staleži i jasno definisala položaj, recimo, žena u društvu. Danas je prisutna kao odraz „modnog“, individualnog stila, ali je i element u iskazivanju ličnog stava. Način na koji vežemo, kako je češljamo ili farbamo, uvek je u vezi sa društvenim ili socijalnim statusom, ali može da odražava i religiju ili profesiju. Smatralo se, ali je i danas prisutno to mišljenje, da nebrigom o kosi odajemo utisak neuredne, bolesne ili depresivne osobe.

Kosa i tradicija

Tradicionalna povezanost duge kose sa ženskom lepotom datira iz antičkih vremena, još od drevnih Grka i Rimljana. Rimljanke su održavale svoju dugu kosu s razdeljkom na sredini glave.

Gotovo je univerzalna tradicija da žene imaju dužu kosu od muškaraca, međutim nije utvrđeno zašto je i kada to počelo. Kosa je gotovo komunikacijski alat, kojim pojedinci šalju poruku zdravlja, seksualnosti ili religioznosti.

Može biti i izraz individualnog ili grupnog identiteta. Veruje se da je osnovna simbolika – statusni simbol (moćni i bogatiji imaju dužu kosu) proistekla iz zdravstvenog stanja. Jer kako bi kosa bila duga, sjajna i lepa, mora se biti zdrav: dobro jesti, biti bez infekcija i bolesti, a sve su to podsvesne implikacije imućstva.

Takođe, duga kosa zahteva više vremena za brigu o njoj, a vremena mogu imati samo oni koji imaju sredstava da se brinu o njoj. Zato nije neobično da su trendovi kraće kose za žene, poput boba, u modu došle tokom 20. veka, kad su žene masovnije počele raditi i na taj način počele da iskazuju svoju nezavisnost.

Istorijat frizura

U muzejima širom sveta, među najstarijim pronađenim predmetima su češljevi napravljeni od kosti, drveta, rogova, slonovače i ribljih kostiju, što pokazuje da su ljudi još od davnina bili zainteresovani za sređivanje kose.

Sumeri, najstarija poznata civilizacija koja je naseljavala Mesopotamiju (današnji Irak), razvili su brojne izume, uključujući točak i pismo. Poznati su po tome što su plemkinje koristile zlatne i srebrne češljeve te su u vavilonskom periodu počele koristiti kanu za bojenje kose.

Kina, jedna od najdrevnijih civilizacija, oduvek je pridavala veliki značaj frizurama i sređivanju kose, sa bogatom tradicijom i raznovrsnim frizurama.

Pre dinastije Qing (1644-1911), muškarci su nosili frizure sa obrijanim prednjim delom kose i dužim repom ili kikom na zadnjem delu. Ovaj stil bio je običaj Han etničke grupe. Nakon pada dinastije Ming, dinastija Qing uvela je ovu frizuru kao obaveznu. Kazne za one koji je nisu poštovali dovele su do krvavih pobuna.

Manču žene, koje su vladale Kinom od 17. do 20. veka, bile su poznate po najlepšem i najsofisticiranijem ukrašavanju i doterivanju frizura.

U Indiji je moguće klasifikovati nekoliko etničkih grupa i to prema tipovima frizura koje nose. Prvi ljudi koji su naselili Indiju bili su Negroidi iz Afrike crne kože i kovrdžave kose. Kasnije, došli su Australoidi, braon kože i izduženih glava sa sličnim tipom kose. Običaj da se deci do treće godine kosa u potpunosti uklanja, je sveto pravilo Hinduizma.Značaj ovog obreda je da se bebina kosa, koja se smatra da nosi nepoželjna svojstva iz prethodnih života, odstrani kako bi omogućila rast zdrave i pročišćene kose. Ovaj običaj se i danas primenjuje, a star je više od 4000 godina.